Ето , већ је увелико прошло осамнаест љета од како је пјевач “Нирване” извадио кратку пушку , и једним хитцем у браду себи одузео живот. Од тада се и нису десиле неке драстичне разлике , јеби га. Порастао је ниво светског становништва , клонирали су овцу Доли , Ђовак је постао најбољи тенисер свијета , ђеца су се правила , људи свађали и мирили , младо се вољело , старо умирало , Амери мирним путем заводили демократију , неке државе се шириле , неке распадале. Углавном , се за тих осамнаест година нису десиле неке много значајне ствари. Осим што су се музички правци знатно промијенили..

Неђе на рајским пољанама око 21:00 навечер:

- Ооооооо Меркјури , ђе си педеру Бог те не убио ?
- Ево ме доље !
- А шта ћеш доље , у уста те јебем !? Излази из тог облака овога тренутка !
- Сачекај секунду , живота ти.
- А шта радиш доље , пизда ли ти материна ? Да опет не дркаш курац Роју Орбисону ?
- Не Елвисе брате , него посматрам Курта. Опет пао у депресију човјек.
- Ај нема везе , ево цимнућу Џимија да му набави шаку рохипнола да се смири..
- А од кога рече да набављаш ? Од Хендрикса ?
- Јесте , збиља ђе се изгуби он ?
- Ада ту је неђе , него га не видиш , пао је мрак. Пссссст , ево га Курт.

И тако пјевач Нирване прекида дискују Меркјурија и Прислија у овако финој вечерњој идили:
- Здраво , момци !
- Смрдиш ко тин спирит. Јеси се опет дрогирао ?
- Зајеби ту причу Фреди брате ,
знаш шта сам одлучио ? Да наговорим Харисона да ме опет пусти међу људе.
- И треба , глупо ти је било оно. Што јес , јес. А реално он ће тебе и пустит , вазда те је највише готивио , сисо једна. Мада мораш признат да си увијек био највећа шлихтара.
- Дај не сери са тим подјебавањем читав живот , ја барем нисам педер..

И тако се Курт упутио ка канцеларији Џорџа Харисона.

- Куц , куц.
- Ко је ?
- Курт Кобејн !
- Шта ти радиш ван одељка за наркоманију ?
- Дошао сам да те замолим нешто , а и досадило ми да јебем Витни Хјустон и Ејми Вајн Хаус.
- Е јебем ти матер наркоманску вазда си јебао неке пајдоманке. Куд ће крушка но под крушку.. Ај реци , шта ти треба ?
- Да ме вратиш међу људе , мислим да заслужујем другу прилику.
- Ајде важи , ионако је рај почео да ми смрди од тебе.

И Курт Кобејн се одједном створи на земљи. Недостајало му је чврсто тло , и био је одушевљен што поново види нормалан и смртан свијет око себе. Није прошло неколико тренутка а он подиже поглед и виђе велики екран изнад себе.
“..А сада највеће музичке звијезде данашњице , сви на једном мјесту. Мајли Сајрус , Џастин Бибер , Кети Пери , Парис Хилтон , Еврил Лавин , Флорида.. Пјевају само за вас и за ваше уши , дођите да видите чудо , присуствујте догађају којем нећете имати прилику да присуствујете много пута..”

Опет , неђе на рајским пољанама:

- Ђе сте момци ?
- Ђе си Курте , шта има ?
- Ништа вала..
- Како ништа ? Па ето још једну си рупу пробушио.
- А , морао сам да се вратим , јеби га. Нисам могао да издржим.И послушајте мој савјет , не враћајте се доље..
- Послушај ти наш савјет , не враћај се ти. Јер ће ти фаца убрзо бити избушенија од фаце Ленија Кравица.

Jebi ga. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako me je iz kreveta podigla muzika iz filma „godfather“ , od kako sam otvorio oči i svoje rožnjače susreo sa svjetlosnim snopovima koji su se probijali kroz kafene roletne na mom prozoru. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako sam se dogegao do kupatila u tačno 7:00 h izjutra , obraze polio vodom , vratio se nazad u sobu i obukao prvu trenerku na koju sam naišao.Već je prošlo jebenih godinu i šest mjeseci od kako sam sluške nabio u uši i tog jebenog prvog septembra krenuo u tu jebenu trospratnu građevinu…
Iskreno , čitava ta priča , čitava ta graja mi se šetala po Đokoviću. Nisam mogao da izdržim , al’ ubrzo je sve postalo drugačije. Trides’ četri debila , jedanaes’ grupica. Sjednem u prvu klupu na koju naiđem , slušam i trpim. Engleski , matematika.. Retardi se ređaju , dolaze jedan po jedan. Jednostavno ne bih znao kako da izdržim da nije bilo njih. Jeste , njih. Njih koji su mi pomogli da od trides’ četri oduzmem dva i broju jedanaest dodam još jedan. Njih.

Kao i u svakoj dolini slijepih jednooki bijaše car , car kog u početku nisam prećerano obožavao jerbo sam i ja izgleda bio takav , slijep. Taj isti car mi je pomogao da otvorim oči. Taj isti car me je naučio da se smješkam kad čujem retardiranu priču tardosa oko mene i taj isti car mi je postao jedna od najgotivnijih osoba u toj trivijalnoj zajednici govana koju neki sad nazivaju II-2.
No , ćoravi vladar nije bio jedina osoba u ćeliji koju sam gotivio , bijaše tu još jedna , doduše manje gotivna ali ne manje voljena osoba u ćeliji sa petanest klupa i čet’ri prozora.Još jedna osoba koju sam još više volio od ćoravog gospodara.

Zajedno nam je jebeno bilo super. Kažem „Bilo“ jer više ne može da bude , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako nas je majka sudbina strpala u isti kavez , i tačno dva dana od kako mogu slobodno da upotrebljavam izraz „bilo je“.

Svaki vladar i pastriri njegovi imaše svoju knjigu , svoju bibliju , mi smo svoju nazivali kratko i jasno „Dnevnik Ane Skank“ , naš dnevnik. Zajebana bijaše ova knjiga , u početku mala a zatim i u A4 formatu sa tvrdim koricama. Ja sam bio ponosni spisatelj šereno ukoričene knjige , znači ja sam imao čast da izazovem osmjehe na licu „njih“. Eh , da mi je da nikad nisam krenuo da pišem. Kako svi ljudi imaju jebene probleme , i prejebene uzroke njihove nervoze imao sam ih i ja.Vidno iznerviran jednog dana uzeh atlasovu olovku u ruke i napisah sedam jebenih rečenica , sedam rečenica u našoj bibliji koje tuku predhodnih 8.000 , sedam rečenica koje nisam trebao da napišem i sedam rečenica koje sad znam napamet. Jebenih sedam.

****

Eto , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako sam se probudio uz zvuke „godfathera“ , obukao trenerku , stavio slušalice u uši i krenuo ka Beranskoj Gimnaziji. A tačno šest mjeseci od kako sam krenuo da pišem Dnevnik Ane Skank koji trenutno gledam kako izgara. Stranice dnevnika postaju crne u zagrljaju crvenih plamenova , u crvenim plamenovima vidim osmjehe , priče i fore koje kao da i nisu ispričane. Sve je izgubilo smisao. No dobro , možda u zajednici govana
ima još „njih“ .Od pamtivjeka vuci kolju jaganjce , pa ipak je na svijetu više jaganjaca nego vukova. Ko zna , možda u ćeliji ima još „njih“ , sivih vukova samotnjaka koji sa slušalicama u ušima sami grade svoju sreću. Jer ipak , čovjek je srećan onoliko koliko želi da bude , a ta jebena trospratna građevina nije jedina građevina prema kojoj ću koračati.Niti je bila , niti će biti.
Ljudi prolaze i odlaze , biće još jednookih vladara i njihovih pastira.I list padne kad požuti , mada njegovo mjesto kratko ostaje prazno.